Природан прелаз од преткосовског ка косовском циклусу представљају оне песме које приказују Лазара у служби Душановој и као наследника Душановог царства. У њима се налази и један од елемената косовске легенде, тј. да ће српска држава пропасти по божјој вољи.Лазар је, одиста, био у Душановој служби (као што је код овога био угледна личност и Лазарев отац Прибац). Душан је Лазара „поставио за ставиоца и оженио Милицом, ћерком војводе Вратка, потомка Немањиног сина Вукана“. За владе цара Уроша Лазарева моћ је стално расла, а после Урошеве смрти, као самосталан владар покоривши Николу Алтомановића (чија се област простирала од Рудника до Дубровника) и још неке великаше, он је ставио под своју власт „читаво Поморавље и северозападну Србију до Дрине и Саве“. У то време почели су и Турци да упадају у Србију, и у два маха били су потучени: код Параћина 1381. и код Плочника 1386. Неколико година после ових пораза Турци су пошли на Србију с великом војском, коју је предводио сам султан Мурат, „а са њиме су била и оба његова сина, Јакуб и Бајазид, као и многе прослављене војсковође из ранијих ратова (Евренос, Сариџе, Балабан и др.). Преко области Константина Дејановића,1 који се и сам са својим одредом морао прикључити Турцима, избио је Мурат на Косово у област Вука Бранковића“. Лазару је послао у помоћ босански бан Твртко своју војску под војводом Влатком Вуковићем. „Са Босанцима је дошао, како изгледа, и један одред Хрвата под баном Иванишем Палижном. Од српских феудалаца који су помогли Лазара најважнији је био Вук Бранковић,1 на чијој се територији бој и одиграо. Уз Лазара су били и његови сестрићи Стефан и Лазар Мусићи. Није познато да ли је и други његов зет Ђурађ Страцимировић Балшић суделовао у боју. Сасвим су фантастичне доцније турске вести по којима су кнеза Лазара помагали и Бугари, Арбанаси, Власи, Мађари, Немци и Чеси: требало је приказати турску победу што тежом и значајнијом. До судара је дошло на Видовдан 15. јуна 1389. г. у близини Приштине. О борбеном поретку имамо само доцније вести које се не могу проверити савременим изворима, мада саме по себи изгледају доста вероватне. Центром турске војске, који се налазио свакако онде где је Муратово тулбе, заповедао је сам султан. Европске трупе налазиле су се на десном крилу под Бајазидом, азијске на левом под Јакубом. Према Мурату налазио се кнез Лазар са главнином своје војске. Српско десно крило држао је Вук Бранковић (према Јакубу), а лево Влатко Вуковић са Босанцима (према Бајазиду). Сам ток битке мало је познат. У почетку су Срби имали извесног успеха користећи забуну која је настала код Турака када је „неко веома благородан“ то је по доцнијим вестима Милош Кобилић(Обилић) „кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверна, претварајући се да као пребеглица прелази на турску страну, убио султана Мурата… Али Бајазид је одмах енергично преузео султанску власт и команду у своје руке, наредио да се погуби и његов брат Јакуб и извојевао победу. Кнез Лазар је пао у турско ропство и погубљен је по Бајазидовом наређењу. Познато је и то да су неки босански великаши били заробљени и одведени у Малу Азију; за њих се тек после ангорске битке сазнало да су у животу. Изгледа ипак да Турци нису потпуно сатрли српско-босанску војску. Вук Бранковић је успео да се спасе, исто тако и војвода Влатко Вуковић: страдао је, према томе, највише центар српске војске.“
Анина учионица 