Posted in 6.разред

Војислав Ђурић, Косовске песме

Природан прелаз од преткосовског ка косовском циклусу представљају оне песме које приказују Лазара у служби Душановој и као наследника Душановог царства. У њима се налази и један од елемената косовске легенде, тј. да ће српска држава пропасти по божјој вољи.Лазар је, одиста, био у Душановој служби (као што је код овога био угледна личност и Лазарев отац Прибац). Душан је Лазара „поставио за ставиоца и оженио Милицом, ћерком војводе Вратка, потомка Немањиног сина Вукана“. За владе цара Уроша Лазарева моћ је стално расла, а после Урошеве смрти, као самосталан владар покоривши Николу Алтомановића (чија се област простирала од Рудника до Дубровника) и још неке великаше, он је ставио под своју власт „читаво Поморавље и северозападну Србију до Дрине и Саве“. У то време почели су и Турци да упадају у Србију, и у два маха били су потучени: код Параћина 1381. и код Плочника 1386. Неколико година после ових пораза Турци су пошли на Србију с великом војском, коју је предводио сам султан Мурат, „а са њиме су била и оба његова сина, Јакуб и Бајазид, као и многе прослављене војсковође из ранијих ратова (Евренос, Сариџе, Балабан и др.). Преко области Константина Дејановића,1 који се и сам са својим одредом морао прикључити Турцима, избио је Мурат на Косово у област Вука Бранковића“. Лазару је послао у помоћ босански бан Твртко своју војску под војводом Влатком Вуковићем. „Са Босанцима је дошао, како изгледа, и један одред Хрвата под баном Иванишем Палижном. Од српских феудалаца који су помогли Лазара најважнији је био Вук Бранковић,1 на чијој се територији бој и одиграо. Уз Лазара су били и његови сестрићи Стефан и Лазар Мусићи. Није познато да ли је и други његов зет Ђурађ Страцимировић Балшић суделовао у боју. Сасвим су фантастичне доцније турске вести по којима су кнеза Лазара помагали и Бугари, Арбанаси, Власи, Мађари, Немци и Чеси: требало је приказати турску победу што тежом и значајнијом. До судара је дошло на Видовдан 15. јуна 1389. г. у близини Приштине. О борбеном поретку имамо само доцније вести које се не могу проверити савременим изворима, мада саме по себи изгледају доста вероватне. Центром турске војске, који се налазио свакако онде где је Муратово тулбе, заповедао је сам султан. Европске трупе налазиле су се на десном крилу под Бајазидом, азијске на левом под Јакубом. Према Мурату налазио се кнез Лазар са главнином своје војске. Српско десно крило држао је Вук Бранковић (према Јакубу), а лево Влатко Вуковић са Босанцима (према Бајазиду). Сам ток битке мало је познат. У почетку су Срби имали извесног успеха користећи забуну која је настала код Турака када је „неко веома благородан“  то је по доцнијим вестима Милош Кобилић(Обилић)  „кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверна, претварајући се да као пребеглица прелази на турску страну, убио султана Мурата… Али Бајазид је одмах енергично преузео султанску власт и команду у своје руке, наредио да се погуби и његов брат Јакуб и извојевао победу. Кнез Лазар је пао у турско ропство и погубљен је по Бајазидовом наређењу. Познато је и то да су неки босански великаши били заробљени и одведени у Малу Азију; за њих се тек после ангорске битке сазнало да су у животу. Изгледа ипак да Турци нису потпуно сатрли српско-босанску војску. Вук Бранковић је успео да се спасе, исто тако и војвода Влатко Вуковић: страдао је, према томе, највише центар српске војске.“

Косовска битка значи крај самосталне српске државе. Убрзо после тога Турци су ставили под своју контролу земље Вука Бранковића: „Скопље су му одузели и од њега начинили своју војну базу према Србији, Зети и Босни; у остале важније његове градове, нарочито у Звечан, сместили су своје посаде. Централна област Балканског полуострва била је на тај начин чврсто у њиховим рукама. Већ су савременици осетили значај боја на Косову, и он је брзо постао предмет легенде, чије је стварање било олакшано и драматичним појединостима самога сукоба, подвигом Милоша Кобилића и погибијом оба владаоца“.

Како је настала косовска легенда и какав је њен смисао?

„Чим је“ каже Стојан Новаковић „догађај мало уступио у прошлост, њега је обухватила поезија. Већ XV века, а може бити и раније, постале су песме у којима се певало чудно дело Милошево. Одмах се почело певати да је побуда тога дела у томе што је Милош од некога своме господару опаднут. Омиљени научник с двора деспота Стефана, Константин Филозоф, у биографији деспотовој, писаној 1431 дакле, само 42 године после боја косовскога  у положају да добро буде извештен, пише о косовском боју: „Уста, наиме, кнез Лазар и пође на Турке. Бој се догоди на месту које се зове Косово, и би овако. Војни људи су наступали један против другога са својим заставама. А беше неки веома одличан племић (Милош) којега су завидљивци били опали господару као да ће неверу учинити. И он, да би посведочио и верност и јунаштво, избере згодно време и залети се на самог великог начелника (турскога), начинивши се као да је бегунац. Пут му се отвори, а кад је био близу, залети се и сатера мач у тога самог охолог и страшног самодршца (султана). Ту и он сам падне од Турака. И у Први мах покажу се јачи они што су били с Лазаром, и победа се приви на њихову страну. Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијеног цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким. И шта је било потом? Блажени се оконча сечењем главе, а његови мили другови примише смрт истим начином пре њега, молећи му се што су могли лепше да они сврше пре њега, те да његову смрт очима не гледају“.

Та српска прича стављена на Хартију око 1431. године, и аутентична колико год може бити, заметак је и језгро целе косовске епопеје. У њој су и све главне побуде њезине. Значајно је да у њој нема спомена о издаји Вука Бранковића. Ако би се рекло да је то зато што је тада у Србији владао његов син Ђурађ, одговорити би се могло да се косовски бој певао још онда по свим српским земљама, а Вук над свима владао није. Осим тога, тако прича и византијски историк Јован Дука, који је писао после 1463, а тако и дубровчанин Цријевић (Церва, Туберо 1455—1527) по изворима из народа који су у његово време били на расположењу. Српски писац са самог краја XV века, којега су Турци при узећу Новога Брда (1454) као младића заробили и у јаничаре одвели, прича углавноме овако исто, само додаје да се на Косову с кнезом Лазаром нису борили сви подједнако, него да су неки „гледали кроз прсте“, те да је „због те невере, зависти и неслоге неваљалих и неверних људи била изгубљена косовска битка“. Али ни М. Константиновић, који је ово стављао на хартију негде око 1499, не помиње Вука Бранковића као издајника, а о њему говори одмах затим, без икаква знака сумње.

Није могућно данас прокљувити каквим је начином и како уз косовску епопеју прирасла мисао о издаји Вука Бранковића на Косову. Ако је та мисао прионула уз епопеју истом од XVI века, у које се време хватају њени спомени у изворима, занимљиво би питање искрсло: откуда баш у XVI веку, тако позно, да се истакне баш то име и никоје друго? Излазило би да су свакојако неки узроци још у XV веку уврзли име Бранковића као издајника у ту причу. Ми смо некада помишљали на династичку борбу међу Бранковићима и Лазаревићима на крају XIV и у почетку XV века (до 1413). Но ни томе нема ни трага ни потврде у писаним изворима.

Довољно да XVI век уноси у косовску епопеју и тај елеменат. Италијански преводник Дуке, за којега се не зна када је радио свој превод, али који не може бити старији од XV века, не преводи о косовском боју Дукиних речи, него излаже косовску причу на талијанском сасвим другојачије него Дука на грчком. Он већ зна за издајника; назива га Драгосаво Пробисцио (Драгослав Пробић или Пробиш), и говори да се од свога господара кнеза Лазара одметнуо и оружје окренуо против своје браће хришћана.

Од XVI века унапредак развио се косовски еп с тим уметком о издаји. Издаја је, напослетку, коначно прионула уз име Вука Бранковића, незнано по каквим узроцима. И пошто је издаји повод био у суревњивости коју овлашно напомиње и најстарија прича Константина Филозофа, XVI је век, као нов додатак, утврдио ту суревњивост међу Вуком Бранковићем и Милошем Обилићем. Последњи прираштај косовском епу биће онај о узроку те суревњивости у размирици двеју кћери Лазаревих, Вуковице и Милошевице. Тако су се до краја XVI века развили сви елементи косовске епопеје, и то лагано, и мало по мало. Пошто причање М. Орбинија, издано на свет 1601. године, закорачује у XVI век с пуним обликом косовске епопеје, и пошто је извесно по горе поменутим писаним споменима да је иста епопеја у XV веку била ужа, другојачија и мање сређена, могли бисмо с доста сигурности тврдити да је главна, најшира и најразгранатија Није могућно данас прокљувити каквим је начином и како уз косовску епопеју прирасла мисао о издаји Вука Бранковића на Косову. Ако је та мисао прионула уз епопеју истом од XVI века, у које се време хватају њени спомени у изворима, занимљиво би питање искрсло: откуда баш у XVI веку, тако позно, да се истакне баш то име и никоје друго? Излазило би да су свакојако неки узроци још у XV веку уврзли име Бранковића као издајника у ту причу. Ми смо некада помишљали на династичку борбу међу Бранковићима и Лазаревићима на крају XIV и у почетку XV века (до 1413). Но ни томе нема ни трага ни потврде у писаним изворима.

Довољно да XVI век уноси у косовску епопеју и тај елеменат. Италијански преводник Дуке, за којега се не зна када је радио свој превод, али који не може бити старији од XV века, не преводи о косовском боју Дукиних речи, него излаже косовску причу на талијанском сасвим другојачије него Дука на грчком. Он већ зна за издајника; назива га Драгосаво Пробисцио (Драгослав Пробић или Пробиш), и говори да се од свога господара кнеза Лазара одметнуо и оружје окренуо против своје браће хришћана.

Од XVI века унапредак развио се косовски еп с тим уметком о издаји. Издаја је, напослетку, коначно прионула уз име Вука Бранковића, незнано по каквим узроцима. И пошто је издаји повод био у суревњивости коју овлашно напомиње и најстарија прича Константина Филозофа, XVI је век, као нов додатак, утврдио ту суревњивост међу Вуком Бранковићем и Милошем Обилићем. Последњи прираштај косовском епу биће онај о узроку те суревњивости у размирици двеју кћери Лазаревих, Вуковице и Милошевице. Тако су се до краја XVI века развили сви елементи косовске епопеје, и то лагано, и мало по мало. Пошто причање М. Орбинија, издано на свет 1601. године, заколичних разлога, него због тога што тако мора да мрзи невера Веру, издајник родољуба, господин сељака. У томе је „логика и укус“ певача XIX века. Одбацујући свађу, певачи XIX века, с једне стране, лишили су издајство сваког оправдања, учинили га једним општим појмом  под који може да се подведе сваки преступ према отаџбини  и, са друге стране, дали хероизму косовске епопеје одређенији, народни карактер. То је било у пуном складу са захтевима завршне фазе борбе против Турака.

Али погледајмо редом све узроке пораза на Косову, јер у томе и јесте суштина косовске легенде. Као што је познато, у песмама косовског циклуса налазимо три узрока поразу: надмоћност турске Војске, божју воњу и издају Вука Бранковића. Први узрок је јако наглашен у неколико песама, а нарочито у песмама: Бановић Страхиња и Косанчић Иван уходи Турке. Турска војска је  кажу ове песме  небројена. „Сви ми да се у со прометнемо, не би Турком ручка осолили“; „да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала, већ на добре коње и јунаке“; „да ти имаш крила соколова, пак да паднеш из неба ведрога, перје меса не би изнијело“,  таквим и сличним хиперболама описана је турска сила. Па ипак, пресудан узрок поразу није у томе. Да бог није тако хтео, да Вук није издао, турска бројност би била чинилац који не одлучује. Њу не узима у обзир ни Константин Филозоф. По њему, божја воња је једини узрок трагедији: „И у први мах покажу се јачи они што су били с Лазаром, и победа се приви на њихову страну. Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијенога цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким“. Према Константину Филозофу, дакле, Лазар и његови ратници задобили су „небеско царство“ по божјој вољи и кроз борбу.

Мисао о небеском царству које задобијају храбри ратници веома је стара, много старија од хришћанства. У сумерско-вавилонском ЕпуоГилгамешу, који најмање две хиљаде година претходи хришћанству, насупрот судбини осталих покојника  која је представљена мрачним бојама  судбина погинулих у боју насликана је као угодна:

Ко је у боју погинуо  је ли виде то? Да, видех:

његови отац и мајка држе му главу

и његова жена (клечи) поред њега.

У Махабхарати древних Индијаца, која је завршена најдаље у IV веку нове ере, налазимо веома занимљиво схватање о небеском и земаљском царству: „Ако мислиш на своју дужност, не треба да се плашиш,  тако је говорио Кршна јунаку Арџуни  јер за једног витеза не постоји ништа више од праведне битке. Благо витезу коме долази таква борба нетражена, као отворена рајска врата, о сине Притин! А ако нећеш да предузмеш ову закониту борбу, пренебрегнућеш своју сопствену дарму (врлину) и своју част и пасти у грех. И сви ће причати вечито о твојој срамоти, а за часног човека срамота је гора од смрти. Воће убојних кола мислиће да си устукнуо од борбе из страха и тако они који су те ценили презираће те. Они пак који ти желе зло говориће с подсмехом о теби и кудити те због слабости; шта има болније од овог? Ако будеш убијен, задобићеш рај; ако победиш, уживаћеш земаљске радости; стога устани, о Кунтин сине, и одлучи се за борбу“. Дакле, небеско и земаљско царство не искључује једно друго; и у једно и у друго пут води кроз борбу.

Овакво схватање небеског и земаљског царства настало је у свом првобитном облику још у родовском друштву, пре много хиљада година, кад је рат био један од основних видова привреде. Бити храбар у борби против непријатеља значило је тада испуњавати обавезу не само према живим саплеменицима него и према мртвим прецима. Јуначко држање било је дуг оца сину и сина оцу. Отац је био дужан да јуначком смрћу прослави сина, а син да ратничким подвизима оправда херојску очеву успомену. У Илијади и Одисеји старих Грка, које су настале већ у VIII веку старе ере, има више примера за ово. Но најизразитији је у овоме смислу однос између Ахила и његовог сина Неоптолема. Кад је Одисеј дошао у доњи свет и срео Ахила, владара над мртвим јунацима, овај му је упутио прво питање о томе да ли је Неоптолем храбар, да ли предњачи у боју. А кад је Одисеј испричао како је Неоптолем неустрашив, Ахилова душа је отишла широко корачајући  весела што има одличног сина.

Мисао о небеском царству служила је првобитно томе да се подстакну људи на борбу. То се лепо види и из једне старе мексиканске песме: „Шта је наш земаљски живот? Зар има мртваца међу нама? Не, они живе далеко на небу, тамо где су утеха и наслада. Задовољство господа, творца живота, налази се тамо где певају војници, тамо где се диже дим ратне ватре…“

Код Константина Филозофа до небеског царства такође се долази кроз борбу, али кроз борбу која мора да се заврши поразом.

Како ствар стоји са божјом одлуком о поразу? У Илијади и Одисеји, у Махабхарати и Рамајани, на пример, богови не само да одлучују о исходу рата него и сами учествују као помагачи овога или онога јунака. У Илијади богови су одлучили да Троја буде разорена, али су и даље једни помагали Тројанцима а други Грцима. Код Константина Филозофа одлуку о „нашем“ поразу донео је „наш“ бог  у складу са хришћанским учењем да се за страдања на земљи добијају награде на небу.

Али наш народни певач био је, изгледа, у много већој мери паганин него хришћанин. Управо, за њега се може рећи оно што је Коцјубински рекао Горкоме о Хуцулу: „Хришћанство је он искористио само за то да улепша своју незнабожачку веру“. Хришћанско небеско царство он није умео и није ни могао да усклади са паганским земаљским царством. Напротив, он их је приказао у потпуној противречности. То се најбоље види из песме Пропастцарствасрпскога. Дазар  каже ова песма  може да бира борбу и победу (тј. земаљско царство) или пораз (тј. небеско царство). Лазар, у складу са својим светачким карактером, бира друго. Али одмах затим, у другом делу песме, он улази у жестоку борбу, баш као да се бори за земаљско царство, и био би победник да није било Вукове издаје.

Откуда та противречност? Прво, њу је изазвала околност да је одлуку о поразу донео један бог. Ако у том погледу упоредимо нашу косовску епопеју са Илијадом, уочићемо следеће: овде су богови пропаст Троје одлучили у четвртом певању, али та је одлука остала мртво слово све до последњег (двадесет четвртог) певања, јер су и даље  и после одлуке, као и пре ње  једни богови помагали Ахејцима а други Тројанцима; у таквој ситуацији, разуме се, борба Тројанаца није била бесмислена, они су још могли да се надају, док је  међутим  борба Срба на Косову постала апсурдна онога тренутка кад је једини бог попустио, како каже Константин Филозоф, тј. кад је једини бог донео одлуку о поразу. Зашто се борити кад бог хоће пораз? Треба умрети, а то се може и без борбе  довољно је за то причестити се и наредити се. Ето у којој мери је положај хришћанина био безнадежнији од положаја паганца. Али  то је друга околност која је изазвала противречност  у певачу хришћанину куцало је борбено паганско срце; он се речју определио за небеско царство у које се улази без борбе, а стварно је пошао путем који је Кршна показивао Арџуни  путем рвања са непријатељем, путем који је паганца водио и у једно и у друго царство: ако умре  у рај, ако остане жив  у земаљске радости. И по свој прилици, пораз по божјој вољи у косовској легенди патио је у народној песми од ове противречности већ од самог почетка.

Трећи узрок поразу, издаја, судећи према изворима, формирао се постепено. У клици га налазимо већ код Константина Филозофа: опадати тако великог јунака и родољуба какав се показао Милош, то у ствари значи издајнички поступати. Неких педесетак година затим већ се говори о људима који су „гледали кроз прсте“, о „невери, зависти и неслози неверних И неваљалих људи“. У истом, ХУ веку помиње се и један одређени издајник: Пробисцио. Њега у XVI веку заувек замењује Вук Бранковић.

Зашто је баш Вук добио то срамно име, и зашто тек у XVI веку, питање је на које не умемо тачно да одговоримо. Било је различитих нагађања, свакојаких комбинација. Најчешће се признавала потпуна немоћ да се то питање реши. Па ипак, вреди нагласити неке околности због којих је народ могао да припише издајство баш Вуку Бранковићу: он је владао на Косову, а није погинуо у косовском боју; влада његовог сина Ђурђа Бранковића, са разних разлога, била је изузетно тешка народу; најзад, за владе Бранковића српска држава коначно је пропала. Сем тога, од прве четвртине XV века, кад е избио велики сењачки устанак, па до краја XVI века против турске владавине јављале су се само изоловане буне. У то доба — као што показују најновија истраживања наших историчара , организовање већег отпора онемогућавала је чврста централна власт, повратак на чисто натуралну привреду на селу , што се одразило у издвајању веома малих територијалних јединица међусобно неповезаних , и постојање домаћег слоја који се везао за турску управу и био њено упориште. И могуће је , чак је и природно , да је мисао о Вуковој издаји, у вези с поменутим околностима, поникла баш у главама тих људи који су до пред крај XVI века покретали безизгледне, очајничке буне. Ти људи су се борили не само против Турака него и против повлашћеног домаћег слоја који је подржавао турску управу. Тај домаћи слој (кнезови, слободни сењаци, Власи-сточари, који су били и турски војници) у очима раје морао је представљати мрског издајника. Сасвим природно, према томе издајнику раја је могла да створи лик издајника у прошлости. Чије би име везала за тај лик? Мећу свим личностима у прошлости Вук је за то имао највише услова. Раја је у косовском боју гледала почетак своје несреће. Своје муке у домаћој феудалној држави (пре Ђурђа Бранковића) она је већ, углавном, била заборавила; уосталом, те муке биле су неупоредиво мање него оне под Турцима. А на Косову погинули су кнез Лазар и велики јунак Милом, погинули су и незнатнији људи  док је Вук остао жив. Он је владао на самом Косову и није погинуо! Та чињеница, после сто година, негде између XV и XVI века, кад је турска владавина већ постала тешка, могла је да буде сасвим довољна за приписивање издајства Вуку. У вези с тим важно је и оно што је напоменуо Маретић: „Из старих и вјеродостојних извора излази да је Вук са својом војском био на Косову и борио се с Турцима вјерно помажући кнезу Лазару: највише што се може допустити јест то да је прије потпунога свршетка битке оставио с остацима своје војске бојиште, кад је видио да је и онако већ све пропало. Отуд је народ могао помало развити потпуну издају. Осим тога треба знати да је Вук Бранковић послије косовскога боја живио у непријатељству с кнегињом Милицом и с њезиним синовима Стефаном и Вуком радећи им о злу као и они њему, а све зато јер је Вук Бранковић хтио послије смрти кнеза Лазара да постане господар читаве земље којом је Лазар владао. То непријатељство могло је утврдити у народу мишљење о издаји Вуковој, тј. мислило се да то непријатељство потјече из издаје Вукове“. Поврх тога, треба имати на уму и то да је народ владавину Бурђа Бранковића, Вуковог сина, запамтио по злу н проклео је у причама и песмама о Јерини. Да ли је то случајно што две најомрзнутије личности припадају једној истој породици? Не, то не може да буде случајно, оне се међусобно условљавају као проклети типови, као издајници. И Јерина је у ствари издајник: она, на пример, у песми ОблакРадосав, убија најбоље војводе, ломи крила крајини, уништава заштиту отаџбине. А од краја XVI века, кад су због све тежих дажбина  отпочели стални покрети против турске власти и кад су се против турског феудализма  због његове тежње да привилеговани домаћи слој претвори у рају почели борити и сами кнезови, већ створени лик издајника служио је као моћно оружје у борби против свих опих који су ма у чему и ма како подржавали Турке. Као такво оружје служио је овај лик и у XVI веку. И тада, као и раније, њега је пратила убитачна клетва:

Проклет био и ко га родио!

Проклето му племе и кољено!

И у XIX веку као и у ранијим вековима, и у устаничким логорима као и у хајдучким и ускочким дружинама, кроз болне звуке гусала и као нож оштре и звонке десетерце одјекивао је кроз кнежеву клетву неумољиви поклич отаџбине:

Ко је Србин и српскога рода,

и од српске крви и колена,

а не дошô на бој на Косово,

од руке му ништа не родило:

рујно вино, ни шеница бела!

Не имао пољског берићета,

ни у дому од срца порода!

Рђом капô док му је колена!

Тај поклич, предаван од века веку, од колена колену, разлегао се по целој нашој земљи као немилосрдна порука, као страшна опомена, растао и гранао се и најзад био изливен у гвоздене, уништавајуће Његошеве речи:

У памет се добро, Црногорци!

А ко чиња бити ће најбољи,

а ко изда онога те почне,

свака му се сатвар скаменила!

Бог велики и његова сила

у њиву му сјеме скаменио,

у жене му ђецу скаменио!

Од њега се излегли губавци,

да их народ по прсту кажује!

Траг се грдни његов ископао,

како што је шареним коњима!

У кућу му пушке не висило,

главе мушке не копâ од пушке,

жељела му кућа мушке главе!

Ко издао, браћо, те јунаке

који почну на наше крвнике,

спопада га брука Бранковића,

часне посте за пса испостио,

гроб се његов пропâ на та свијет!

Ко издао, браћо, те јунаке,

не предавâ пуње ни проскуре,

него пасју вјеру вјеровао!

Крвљу му се прелили бадњаци,

крвљу крсно име ославио,

своју ђецу на њ печену ио!

У помамни вјетар ударио,

а у лик се манит обратио!

Ко издао, браћо, те јунаке,

рђа му се на дом распртила;

за његовим трагом покајнице

све кукале, довијек лагале!

Насупрот издајнику — то је такође једна од битних особина косовске епопеје — дата је јарка слика хероја родољуба. Црте тога лика налазимо код Југовића, код Бановић Страхиње, код Срђе Злопоглеђе, код Мусића Стевана и, понајвише, код Милоша Обилића.

Милош Обилић и речју и делом учи како треба мрзети издајника и како треба бити веран домовини чак и онда кад се у њој доживи увреда. Он је најизразитији представник народа у судару са Турцима и издајничком домаћом господом. Он је пример човека који се поистоветио са отаџбином, и зато му је народ дао највише право: да разлучи веру од невере, патриотизам од издајства.

У Југовићима, како су представљени у песмама о самом косовском боју (у онима које говоре о догађајима пре боја нису симпатични)1 — нашло је узбудљив израз херојско помирење са смрћу у борби против непријатеља. Читајући песму Цар Лазар и царица Милица, човек не може да се отме утиску да је јутро поласка у бој било ведро, светло, пуно жубора. Поље око Крушевца било је покривено зеленом травом. На њој, на дрвећу, на кућама, на младим јуначким лицима дрхтала је јасна сунчана светлост. Сијали су калпаци и челенке, копља и сабље, лепршале се заставе. У сусрет том пуном животу јурила је наказна смрт. Љуба је испраћала војна, сестра брата, мајка сина. Милица је девет пута хватала за узду братовљег коња и девет пута склапала брату руке око врата. И девет пута поносне речи јуначке вере испуниле су град и поље:

Иди, сестро, на бијелу кулу;

а ја ти се не бих повратио…

Не бити страшљивац, не бити издајник, не осрамотити се пред дружином — пред отаџбином, то је била једина мисао, једино осећање. С том мишљу и с тим осећањем Југовићи су стигли на Косово. А тада, како је Филиповић насликао сложну браћу, „девет белих повише се пера, девет тешких копља коштуница спустише се“. На замагљено поље слетала је смрт, крвљу су плинули и Лаб и Ситница. Само смрт могла је да растави верну браћу. Тако Милутин и извештава Милицу:

Погибе ти осам Југовића,

ђе брат брата издати не шћеде —

докле гође један тецијаше.

Још остаде Бошко Југовићу,

крсташ му се по Косову вија,

још разгони Турке на буљуке.

И човек не може да се отме утиску да је народни певач — у XVI, и у XVII, и у XVIII, и у XIX веку, кад год је изговарао стихове: „крсташ му се по Косову вија, још разгони Турке на буљуке“ увек видео живог Бошка, његову пламену заставу и његову неуморну руку и сабљу.

Бановић Страхиња је онај јунак коме је турски дервиш упутио ласкаве речи:

Твоме ђогу и твоме јунаштву

свуд су броди ђе гођ дођеш води.

Он је био први наш човек коме су Турци учинили неправду и који је осетио горчину издаје. Али није клонуо. Пре боја, остављен од пријатеља, напуштен чак и од своје жене, сам у непрегледној турској војсци, он је нашао у себи довољно снаге да савлада грдосију Влах-Алију и да опрости неверној љуби. А у боју он је био онај „добар јунак“ „што једанпут бритком сабљом мане, бритком сабљом и десницом руком, пак двадесет одсијече глава“. Какав замах и откос! Тако је могла да коси само сабља коју су у вековима ропства, у осветничкој жудњи, стезале хиљаде руку сиротиње раје.

Срђа Злопоглећа је такође „добар јунак“ „што два и два на копље набија, преко себе у Ситницу тура“. Он је срдит и злих погледа. На родну земљу навалиле су многе штеточине и наљутиле га. Он више личи ва вредног посленика него на гневног ратника. Он поступа као добар домаћин усталац који се одупире поплави, гусеницама, скакавцима. Он би да их све истреби, да их потпуно уништи, да сваку клицу затре. Пажљиво, истрајно, одмереним покретима, као да будаком крчи трње, он набија на копље не по једнога, него два и два освајача и баца их у реку — нека вода однесе нечистоћу и заразу. Тај неуморни усталац кроз векове је загревао рају и звао је на подвиге.

Мусић Стеван је јунак који је касно стигао на Косово. Бојао се кнежеве клетве, спремао се, журио, и опет задоцнио. Његова љуба, која је видела „зао санак“, покушала је да га задржи, али он се није бојао смрти; његова једина мисао је била да погине на време, у прави час, заједно са осталом браћом. — То је била једина мисао и Васојевића Стеве, који је такође касно стигао на Косово. Њега је љуба испратила с чедом у наручју — као у Илијади Андромаха Хектора. Али тај призор није га поколебао; напротив, дао му је снаге да намах и потпуно прегори живот. У једној песми са Новог Зеланда речено је ратницима: „Ако желите да увећате своју храброст, ако желите да укрепите своју мужевност, приближите свој нос носу своје деце“ (тј. реците им: збогом). деца су најузбудљивије оличење отаџбине, будућности, живота ради кога треба умрети. И зато је Васојевић Стева могао онако одлучно и убедљиво да каже сестри на растанку:

Кад се роди од запада сунце,

онда ћу ти са Косова доћи.

На Косову он се бранио не од смрти, него од издајства. Погинуо је чим је њега победио. Као и Мусић, био је дубоко несрећан што је то морао да учини касније него други.

Низ херојских косовских ликова снажно завршавају стара Југовићка и Косовка девојка: херојска мајка „тврдога срца“, која умире без сузе у оку, и јуначка вереница, која преврће по крви јунаке и залаже их хлебом и запаја вином.

Војислав Ђурић

Advertisements

One thought on “Војислав Ђурић, Косовске песме

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s