Лаза Лазаревић је познати српски књижевник, преводилац и лекар. Рођен је у Шапцу 1851.г. На Великој школи у Београду дипломирао је правне науке, а студије медицине завршио у Берлину. Учествовао је у српско-турским ратовима, где је био ангажован као лекар. Био је лични лекар краља Милана. 1888. г. постао је члан Српске академије наука и уметности. Умро је веома млад 1891.г. од туберкулозе.
Књижевни рад
1879.г. Лаза Лазаревић објављује своју прву приповетку “Звона с цркве у Н.“, којој касније мења наслов у “Први пут с оцем на јутрење“.
Написао је 9 приповедака. Током живота објавио је осам, и то: “Први пут с оцем на јутрење“, “Све ће то народ позлатити“, “Ветар“, “Школска икона“, “У добри час, хајдуци“, “На бунару“, “Вертер“, “Он зна све“; након смрти објављена је и 9. приповетка “Швабица“, која је пронађена у рукопису.
У својим делима најчешће слика сеоски и паланачки (градски) живот у другој половини XIX века, па се његове приповетке могу поделити на приповетке из градског и приповетке из сеоског живота
Интересују га судбине обичних људи, који воде безуспешну борбу са неписаним правилима патријархалног реда, и у тој борби скоро увек бивају поражени.
Представник је РЕАЛИЗМА у српској књижевности.
Творац је ПСИХОЛОШКЕ ПРИПОВЕТКЕ (међу првима је у српској књижевности описивао психолошка стања ликова). Више него иједан реалистички писац Лазаревић је умео да наслути, осети, доживи и опише „не само оно што је на површини, него и на дну људи”, пише о њему теоретичар књижевности Милан Кашанин. Он пажљиво посматра и описује унутрашњи свет својих јунака, психичке ломове и нагле преображаје.
“Посматрајући живот, он је запажао карактеристике типова, призора, разговора, бележио узгред, а доцније напорно и савесно тражио могућности како да ту грађу преточи у језику прикладно, неусиљено и концизно дело. Он је један од ретких српских писаца који су по цену великих напора тражили најбољи израз и најскладнији облик, који је умео да изабере фабулу, да је развије драматично, да кроз њу опише занимљиве епизоде, живе дијалоге, да да пластичне описе и узбудљива и нежна осећања. Читајући велике европске писце, нарочито Тургењева и Гогоља, он је на њиховим делима развио укус и учио вештину израза и компоновања. Лазаревић је књижевни посао схватио озбиљно и савесно; био је свестан да српској приповеци недостаје уметничка форма, а не надахнуће, и одиста је успео да је реформира и да српску приповетку уздигне на ниво европске уметничке приповетке.“ (https://sr.wikipedia.org)
Реализам је књижевни правац који се у српској књижевности јавља у другој половини 19.в. У основи овог правца је жеља да се стварност представи онаквом каква јесте, без икаквих улепшавања (објективно, веродостојно). Реалисти критикују негативне појаве у друштву. У центру њиховог интересовања је човек, његова психологија, порекло и средина у којој живи.
Основне теме у српском реализму су: тешка социјална ситуација, српско село, живот у граду, однос према отаџбини
Основни жанрови у реализму су: приповетка и роман.
Главни представници српског реализма су: Лаза Лазаревић, Јаков Игњатовић, Јанко Веселиновић, Милован Глишић, Симо Матавуљ, Војислав Илић…
РЕАЛАН – стваран, истинит, објективан.
РЕАЛИСТИЧКИ – у духу реализма; припада реализму
“Све ће то народ позлатити“
- Приповетка је објављена у часопсу “Отаџбина“ 1882 г.
- Радња се одвија на савском пристаништу крајем 19.в., тј.након завршетка српско-турског рата (1876-1878).
- Прича започиње описом атмосфере на савском пристаништу. Досада провејава том паланачком атмосфером све док се не уведу ликови Благоја казанџије, који чека рањеног сина са ратишта, и капетана, који чека жену и сина. Сваки од њих приказан је са властитим немиром и нестрпљењем. Тај њихов немир је у контрасту са паланачком учмалошћу, као што су и њих двојица, и по изгледу, а и по понашању и размишљању, контрастно обликовани.
- Писац користи различите облике приповедања (нарација, дескрипција, дијалог, монолог) и маестрално их комбинује.
- У моменту изласка Благојевог сина са брода долази до обрта у овој приповетки. Ту се јавља један од најлеших примера контраста у српској књижевности: „Свет се расклони у два реда, пуштајући инвалида: красног, једрог момка, с мушким лицем и жалостивим осмејком око усана. Све беше у њега: и снага, и здравље и лепота; и, опет – ничега не беше! Све личаше на разлупану скупоцену порцуланску вазу…”
- Поента приповетке дата је у епилогу – кроз приказ живота главних ликова писац је изнео јавну осуду друштва.
- Док су други писци величали победе и успехе током рата, Лазаревић је писао о трагичним судбинама људи који су остали инвалиди и немарном односу државе и друштва према њима. Наслов представља његов иронично-сатирични коментар на читаву ситуацију (уместо да држава награди учествовање људи у рату и побрине се за оне који су остали инвалиди, она их препушта туђој милости).
- По мишљењу критичара ово је једна је од најистинитијих и најсавршенијих прича која превазилази оквире српске књижевности.
По овој приповетки снимљен је истоимени филм.
