Posted in Uncategorized

Сине, извини је све што мама има да ти каже

Данашња обустава наставе није осмишљена као мера којом би се некоме пркосило, већ као метод да се убрзају преговори и оконча штрајк, што се није догодило. Према подацима Уније, 1.160 од укупно 1.800 школа је у законском штрајку, са часовима скраћеним на 30 минута. Она верује да велика већина ових штрајкача данас неће ићи у учионице.“ (Министарство просвете штрајкачима прети отказом са http://www.novosti.rs)

Радим у једној од тих преосталих 640 школа које данас неће дати подршку својим колегама широм Србије. И стидим се због тога.

Не стидим се што радим баш у тој школи, напротив. Стидим због чињенице што људи, који би требало да буду покретачка снага овог друштва, одлучују да се сакрију у мишју рупу кад је потребно јавно иступити и борити се. Да, јасно је да је то можда још једна борба против ветрењача, јасно ми је да је свима тешко, јасно ми је да држава грца у дуговима…ма, свима је овде одавно све јасно.

Нисам члан синдиката. Закон појединцима не пружа могућност да индивидуално иступају. Преостаје ми само оно што ми је одувек најтеже падало – да ћутим. Да пратим из прикрајка шта се дешава и да навијам за све моје сапатнике. А ако још нешто и постигну, у шта чисто сумњам, онда благо свима нама што ћемо уживати у плодовима борбе у којој нисмо ни учествовали. Историја се понавља. Београд опет ћути и чека да неко други бије његове битке.

Одавно сам дошла до спознаје да сам сама једини кривац за све што ми се дешава. Ко ме је терао да одаберем просвету?! Мајка – просветни радник, старија сестра – просветни радник, а ја млађе дете, одрастајући у таквим околностима, нисам ни помишљала нешто друго да одаберем. Не зато што нисам имала храбрости… О, не, напротив… Просвета се бирала из срца. Васпитана сам тако да је једино било могуће да будуће занимање одаберем из љубави, а не из промишљања. И сигурно бих, без обзира на околности, урадила исто.

О, како се моја мајка само борила да ме одговори од моје одлуке. Она, изузетно поштовани наставник математике, читав живот посвећена просвети, деци и поучавању, знала је оно што ја нисам хтела, или тада нисам могла да схватим. Али, мама, ти си ме тако васпитала. Другачије није могло да буде.

Одрастала сам у једној варошици у близини Чачка, у улици у којој се налазила основна школа. У истој улици живело је пуно просветних радника, колега моје мајке. Одрастала сам упирући своје дечије очи у њих, који су ми, поред знања, пружили нешто највредније што ћу понети у даљи живот – свест о важности изражавања свог мишљења. Многи од њих данас нису живи, па је ово, можда, одлична прилика да им се захвалим што су били део мог одрастања.

И да сумирам… просвету сам одабрала јер мислим да је то најлепши и најхуманији посао. Просвету сам одабрала јер волим децу. Просвету сам одабрала јер смо ми, у одсуству родитељске љубави и подршке, можда нешто најбоље што ће се тој деци током живота десити.

Али ствари су се промениле. И даље волим тај посао, да се разумемо. То није спорно. Али све остало јесте.

Ако сам и имала снаге и мотива да се претходних година борим занемарујући све лоше стране своје професије, сада то више не могу. Немам права на то, јер сам и ја сада мајка. И моје дете има право на достојанствени живот. На прилику да одсања своје снове. Да види маму лепо обучену, насмејану, задовољну.

Он има свега 3,5 године, али пуно питања. Питања на која често немам одговор. Ту знатижељу је, кажу, наследио од мене.

Како да му објасним зашто Деда Мраз не свраћа  у мамину школу никада, а сваке године посети фирме наших комшиница, које такође раде у буџетским предузећима? Како да му објасним зашто његов вртић плаћам скоро 10 000 дин. кад рекоше да је реална цена нешто мање од 5 000? Како да му објасним зашто сатима седим за компјутером, припремајући се за наставу, кад сви око њега кажу: “Благо твојој мами, она дневно ради само пар сати“?

Ако неко има одговор на ова питања, нека ми се јави. До тада свим колегама који се данас боре за своје достојанство СКИДАМ КАПУ. А своме сину се извињавам што и ја данас нисам једна од њих. И понављам: “Стидим се, заиста се стидим!“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s